Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (oko 1377 - 19. јул 1427), је био син кнеза Лазара који је са титулама кнеза и деспота владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године. Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд, Голубац и друге поседе.

Угарски краљ Жигмунд, основао је, у децембру 1408. године, витешки ред Змаја. Симбол реда био је змај, по коме је и носио назив, а први међу витезовима, према оснивачкој повељи од 13. децембра 1408. године, био је Стефан Лазаревић. Био је присутан на свечаности у част оснивања витешког реда која је одржана у Будиму, а симбол змаја био је присутан на његовом двору.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама.